Priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


Ko­la­šin ne­ma ni­šta što bi bi­lo za­ni­mlji­vo put­ni­ku ko­ji do­la­zi sa Za­pa­da. Ri­je­ka iz­vi­re (po­ja­vlju­je se) iz­nad gra­da iz jed­nog tje­sna­ca (Ta­ra na­sta­je od rje­či­ca Opa­sa­ni­ce i Ve­ru­še is­pod Ko­mo­va), iz­nad ko­ga do­mi­ni­ra­ju pla­ni­ne ob­ra­sle šu­mom, i na isti na­čin po­ni­re u jed­nu uva­lu is­pod po­sled­njih ku­ća; ali upra­vo ta­mo gdje je smje­šten grad, Ta­ra obi­la­zi jed­no pro­stra­no po­lu­o­str­vo, ko­je, u po­čet­ku, či­ni plod­na ze­le­na rav­ni­ca, ko­ja po­ste­pe­no, iza gra­da, pre­la­zi u uz­vi­še­nje, ko­je je ta­ko­đe ob­ra­slo ra­sti­njem.
Ni grad, ka­da se gle­da iz da­lji­ne, ne­ma ni­šta pri­vlač­no na se­bi. Na ku­ća­ma, ko­jih ne­ma mno­go, krov je od šin­dre i pod­sje­ća na ona pri­jat­na ma­la mje­sta ka­kva se mo­gu na­ći u pla­ni­na­ma sred­nje Nje­mač­ke, ko­ja ni po če­mu ni­su in­te­re­sant­na.
Pri­zor se, me­đu­tim, pot­pu­no mi­je­nja ka­da se pre­đe pri­lič­no do­bar dr­ve­ni most, ko­ji vo­di pre­ko plit­ke, ali buč­ne i ši­ro­ke ri­je­ke, i ka­da se pri­bli­ži mje­stu. Ka­da se oda­tle ba­ci po­gled una­zad vi­di se str­ma li­je­va oba­la, ob­ra­sla šu­mom, na ko­joj se na­la­zi ve­ći broj sta­rih tur­skih ku­la, dok iz njih pro­vi­ru­ju no­vi i ve­ći vr­ho­vi.
I unu­tra­šnjost gra­da iz­ne­na­đu­je. U nje­go­vom cen­tru na­la­zi se je­dan ve­li­ki, pri­rod­ni, ne­po­plo­ča­ni trg, ko­ji okru­žu­ju pri­jat­ne či­ste ku­ći­ce sa otvo­re­nim kap­ci­ma, po­put tur­skog ba­za­ra. Ov­dje se mo­že pro­na­ći ro­ba či­ja po­tro­šnja go­vo­ri o sta­nju kul­tu­re u ovom mje­stu. To ne tre­ba da ču­di jer smo se po dru­gi put na­šli u jed­noj do­li­ni ko­ja ni­je okre­nu­ta pre­ma pro­pa­loj Tur­skoj, ne­go pre­ma Du­na­vu. Iako je put dov­de da­lek, ipak je dah ci­vi­li­za­ci­je na­šao pro­laz do ovog mje­sta.
Po­seb­no za­do­volj­stvo bi­lo mi je ka­da sam i u ovom na­se­lju vi­dio nje­mač­ke pro­iz­vo­de; to su bi­le, ni ma­nje, ni vi­še ne­go olov­ke mar­ke „fa­ber”, ko­je se pro­iz­vo­de u Nir­nber­gu. U Nik­ši­ću sa­pu­ni i kre­ma za ci­pe­le, a ov­dje pri­bor za pi­sa­nje; ko­ji od ova dva gra­da je u bo­ljem po­lo­ža­ju?
Tra­di­ci­o­nal­no go­sto­prim­stvo, ko­je je pra­sta­ri cr­no­gor­ski pro­iz­vod i ve­li­ki luk­suz za stran­ca, pri­sut­no je i u Ko­la­ši­nu. Ni­smo na­pra­vi­li ni dva ko­ra­ka, a već su nas po­zva­li u jed­nu ku­ću. Iako ovaj grad tek od ne­dav­nog ra­ta pri­pa­da Cr­noj Go­ri, vla­da je is­ka­za­la svo­ju bri­gu do­vo­de­ći elek­trič­ne vo­do­ve do nje­ga. Ni­je ču­do što su ov­dje već odav­no sa­zna­li za naš do­la­zak. Po­seb­no iz­ne­na­đe­nje za nas bi­lo je ka­da je naš do­ma­ćin od­jed­nom do­vu­kao go­mi­lu de­be­lih fla­ša u ko­ji­ma je bi­lo, ni vi­še, ni ma­nje ne­go pi­vo. Da, pi­vo, ni­je bi­lo zbo­ra! O, ka­ko nam je sa­mo pri­ja­lo ovo pi­će iako je, za na­še shva­ta­nje, bi­lo ma­lo čud­nog uku­sa. Od Ska­dra ni­smo oku­si­li ni kap ovog na­ma Ger­ma­ni­ma omi­lje­nog pi­ća. A ka­ko je ova ple­me­ni­ta ka­plji­ca sti­gla u ovaj kraj ze­malj­ske ku­gle, ko­ji od Ja­dran­skog mo­ra raz­dva­ja­ju ogrom­ni pla­nin­ski ma­si­vi? Za­go­net­ka se ra­zr­je­ša­va čim se po­gle­da ri­je­ka Ta­ra. Ovo pi­će do­šlo je tom ri­je­kom, ko­ja vo­di ka du­nav­skim vo­da­ma. Do­pre­mlje­no je iz Sr­bi­je. Ko­li­ki su sa­mo put mo­ra­le pre­va­li­ti ove bu­telj­ke. U Cr­noj Go­ri po­sto­ji ne sa­mo raz­djel­ni­ca vo­da iz­me­đu Ja­dra­na i Du­na­va, ne­go i raz­djel­ni­ca pi­va.
Naš do­la­zak iza­zvao je pa­žnju u či­ta­vom gra­du. Do­šli su i na­stav­nik, i ka­pe­tan, i te­le­gra­fi­sta, i in­ten­dant, u prat­nji još ne­kih ugled­nih lju­di. Svi su sma­tra­li da mi ovaj dan tre­ba da pro­ve­de­mo kod njih. Što se me­ne ti­če, bio sam ta­ko umo­ran da bih u ovom pri­jat­nom mje­stu ostao i du­že. Ali sam, zbog bro­da mo­rao da bu­dem u Ko­to­ru u ro­ku od če­ti­ri da­na. A to je bi­lo mo­gu­će ako već iste ve­če­ri do­đe­mo do Ma­na­sti­ra Mo­ra­če. Sto­ga sam te­ška sr­ca na­re­dio da se već na­kon dva sa­ta kre­ne da­lje. Ni­je mi bi­lo te­ško da spro­ve­dem svo­ju na­mje­ru iako su mi do­bri Ko­la­šin­ci ne­u­mor­no ob­ja­šnja­va­li da će­mo sti­ći po no­ći i da pu­to­va­nje mo­že da po­sta­ne opa­sno. Tu nji­ho­vu za­bri­nu­tost tu­ma­čio sam nji­ho­vom že­ljom da nas za­dr­že ov­dje i pre­ki­nuo di­sku­si­ju re­kav­ši da ne mo­gu da vje­ru­jem da se Cr­no­gor­ci pla­še tro­ča­sov­nog mar­ša po no­ći. Na­rav­no, ti­me je za­vr­še­na sva­ka di­sku­si­ja, ali su nas ovi pri­jat­ni lju­di na­tje­ra­li da ma­kar uzme­mo ko­nje da bi­smo br­že sti­gli. Pri­sta­li smo i oko pet sa­ti smo sje­li u se­dla. Gru­pa do­brih pri­ja­te­lja, svi na ko­nji­ma, pra­ti­la nas je do ri­je­ke. (...)
Po­sli­je ne­ko­li­ko du­gih sa­ti, ko­ji su mi se uči­ni­li kao vječ­nost, bi­li smo bli­zu iz­ba­vlje­nju. Opet smo sja­ha­li, a ja sam bio u ne­kom sta­nju po­lu­sna ka­da je u mo­joj ne­po­sred­noj bli­zi­ni blje­snu­la svje­tlost, a od­mah po­tom i že­stok pra­sak, ko­ji je po­tre­sao va­zduh. Moj konj je od­sko­čio u stra­nu, ta­ko da uma­lo ni­sam is­pao iz se­dla. Br­zo sam do­šao se­bi i već sam po­mi­slio na raz­boj­ni­ke, ali se od­jed­nom pra­sak za­čuo i u do­li­ni, a ubr­zo po­tom po­ja­vio se i pla­men. Ti­me se raz­ja­snio ovaj slu­čaj. Mo­ji Cr­no­gor­ci su od­jed­nom svi za­pu­ca­li da bi lju­di­ma u ma­na­sti­ru da­li znak da nam va­trom po­ka­žu pra­vac.
Još jed­nom, ali po­sljed­nji put, mo­ra­li smo da se spu­šta­mo niz ve­li­ki na­gib, a po­tom se is­pred nas za­čuo šum Mo­ra­če. Ja sam bio pot­pu­no is­cr­pljen. Pao bih sa ko­nja da me mo­ji pra­ti­o­ci ni­su uhva­ti­li. Ob­u­hva­ti­li su me svo­jim sna­žnim ru­ka­ma sa de­sne i li­je­ve stra­ne i ta­ko sam, vi­še no­šen ne­go na svo­jim no­ga­ma, do­spio do ma­na­stir­skog dvo­ri­šta. Ta­mo su me po­pe­li uz ste­pe­ni­ce i uni­je­li u jed­nu osvi­je­tlje­nu pro­sto­ri­ju. Ni­sam pri­mje­ći­vao ni hra­nu ko­ja je bi­la ser­vi­ra­na, ni­ti pri­ma­lji­ve fla­še ko­je su bi­le po­sta­vlje­ne na či­stom sto­lu. Sru­šio sam se na jed­nu so­fu i upao u du­bok san (...) Pu­to­va­li smo od če­ti­ri sa­ta po pod­ne do je­da­na­est sa­ti no­ću.
(NA­STA­VI­ĆE SE)